Glavni moto monaha je ljubav, prema Bogu više nego prema ičemu drugom. Monasi veruju da duša čovečija pripada Tvorcu, i podvižnik hoće da je Bogu oda u dostojnom stanju.[2]
Mistik je osoba koja živi specifično kršćansko iskustvo i kod koje mistične milosti prate njezin duhovni život po svom intenzitetu i učestalosti. U širem značenju neki daju mistično obilježje svakomu intenzivnijemu teologalnomu iskustvu u životu vjere jer je riječ o susretu s Otajstvom (misterijem): sakramenti, riječ Božja… Na toj je liniji Rahnerova izjava: »Kršćanin sutrašnjice ili će biti mistik, tj. onaj koji je nešto iskusio, ili ne će više biti kršćanin.«
Dok kršćanska teologija polazi od svetopisamske objave te je nastoji sustavno izložiti, filozofija polazi od naravne spoznaje ljudskog razuma. Pošto se kršćanstvo unutar grčko-rimskog svijeta na samom početku srelo s grčkom filozofijom, njemu se neizbježno nametnuo odnos vjere i razuma, objave i filozofije, naravi i nadnaravi, slobodne volje i predestinacije te mogućnost ljudskog razuma da dokaže postojanje Boga i besmrtnost ljudske duše. Za ranokršćanske apologete (Justin, Klement Aleksandrijski, Origen) objava se na svoj način zbiva i u filozofiji pa su grčki filozofi (Sokrat, Platon, Aristotel, stoici) preteče kršćanstva. Tim je apologetima filozofija hermeneutička znanost koja omogućuje dublje poimanje objave i vjere. U otačkom razdoblju (Augustin, Grgur Nazijanski, Grgur Niski) u metafizičkim će razmišljanjima prevladati platonistički i neoplatonistički utjecaj, a u etici stoički.
Prema Hrišćanstvu, spasenje je sloboda od stare grešne prirode i sloboda da imamo pravi odnos sa Bogom. Dok smo nekada bili robovi grijeha, sada smo robovi Hrista (Rimljanima six:fifteen-22). Sve dok vjerni žive na ovom svijetu u svojim grešnim tijelima, biće u stalnoj borbi sa grijehom.
Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророчанстава и проповијед побједе над гријехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и вјечног живота.
Као резултат колонијалне експанзије од стране моћних западних држава, као и због мисионарског жара, западно хришћанство се у разним облицима проширило на подручја Сјеверне и Јужне Америке, Океаније, источне Азије и подсахарске Африке.
Православни, католички и монофизитски хришћани и већина протестантских хришћана вјерују у Исуса Христа као једну од три ипостаси (личности), једног јединог Бога.
„ Šta imaju zajedničkog filosof i hrišćanin, učenik Grčke i učenik neba, trgovac slavom i spasilac duše, delatnik na rečima i delatnik na delu, razoritelj i graditelj, prijatelj i neprijatelj zablude, onaj ko iskrivljuje istinu i onaj ko istinu obnavlja i objavljuje, kradljivac istine i njen čuvar.
S jedne strane je ostala Pravoslavna crkva (koja poštuje i čuva kanone i odluke sedam vaseljenskih sabora), koja odbacuje i ne priznaje univerzalni autoritet, nepogrešivost i primat pape, i koja je danas organizovana uglavnom na nacionalnom nivou. Na drugoj strani, nastala je Rimokatolička crkva, nad kojom papa ima potpunu jurisdikciju.
Misticizam (prema grčkom μυστικός, tajanstven) je ekstatično stanje u kojem se u unutrašnjem osjećaju pojedinca objavljuje neposredna božja prisutnost. Misticizam je i vjerska doktrina, koja tajanstveno iskustvo sjedinjenja s božanstvom pretpostavlja svakom racionalnom uvidu.
Život u grehu nas sprečava da imamo odnos sa Bogom koji on želi da ima sa ljudima, i sve dok neko kao vernik živi u grehu neće moći da uživa u odnosu sa Bogom koji je On nameravao da ima sa njim. Međutim, hrišćani mogu da pobede u borbi sa grehom tako što će proučavati i primenjivati Božiju Reč (Bibliju) u svojim životima, pod kontrolom Duha Svetog, tj. pokoravanjem uticaju i vođstvu Duha u svim svakodnevnim okolnostima, u Duhu poštujući Božju Reč.
Ja sam vam pre svega predao što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe – po Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećeg dana po Pismima."
Premda se kasniji razvijeniji vjerski sustavi kao što su kršćanski islamski i budistički ne zasnivaju isključivo na misticizmu, s obzirom na to da širinom naučavanja i djelovanja uključuju i razumske praktične i druge elemente, click here ipak i u takvim sustavima mistično iskustvo postaje željeni vrhunac religioznog života, do kojega mogu doprijeti samo obdareni pojedinci, a njihova neposredna svjedočanstva vjere, zalog su istine u koju ostali samo vjeruju.
ili one koji im se nisu svideli da veruju načinom koji je njima bio po volji.[eight] Vizantijska carska vlast ih je gonila u manastire. Postoji mnoštvo vizantijskih propisa koji regulišu ovo pitanje. Čak i Dušanov zakonik iz 14. veka sadrži odredbu o obaveznom boravku monaha u manastiru.[8]